NIKOLA VUJČIĆ
Koliko jezik ima moći da savlada stvarnost
razgovarao Vladimir Stojnić
V. S. Prvu pesničku knjigu objavili ste kao relativno mlad pesnik, 1980. godine, u jednom, čini se, srećnijem vremenu kada je u pitanju izdavaštvo. Koliko su Vam poznati problemi sa kojima se mladi pesnici danas susreću u pokušaju da objave svoje knjige i da budu prisutni u čitalačkoj javnosti? Šta se u tom smislu promenilo u poslednjih 30-ak godina i kako tumačite te promene?
N. V. Dugo godina sam se bavio uredničkim poslovima pa su mi poznati problemi sa kojima se mladi pesnici susreću na putu svoje književne afirmacije. I odmah da kažem – njima je danas, ma koliko to paradoksalno zvučalo, mnogo teže nego mojoj i starijim generacijama kada smo objavljivali svoje knjige. Više je uzroka tome. Turbulencije kroz koje je prošlo naše društvo srušile su mnoge temelje na kojima je književnost počivala, pogledajmo samo stanje u našoj periodici, kulturnim rubrikama, izdavačkim kućama, knjižarama gde sve šljašti... Nekad smo imali dvoje novina za književnost i kulturu od velikog ugleda (Književna reč, Književne novine) sad nemamo nijedne. Nekad su se časopisi redovito mesečno pojavljivali, sad izlaze kad i kako stignu. Nekad je bilo više specijalizovanih edicija za prvu knjigu od kojih je najuglednija bila „Pegaz“ Književne omladine Srbije, koju sam imao čast da uređujem skoro deset godina, sad su aktivne tek dve – „Prva knjiga“ Matice srpske i „Prvenac“ SKC-a iz Kragujevca. Nekad ste sve pesničke knjige mogli naći u knjižarama a sad ih knjižare neće jer su knjižare izgubile ono starinsko duhovno zračenje i postale mesta gde se propagira laka literatura koja se brzo čita, i još brže zaboravlja, ali se zato brzo prodaје. Nekad su sve biblioteke otkupljivale pesničke knjige, sad ne samo što ih ne otkupulju već ih sklanjaju u depoe ili izlučuju iz knjižnih fondova jer ih, navodno, niko ne traži. Naše vreme je vreme brzine a samim tim i površnosti. Nagli tehnološki razvoj, pojava interneta, privukao je i prevukao, dobar deo književnosti u njegovu virtuelnu stvarnost. Čitava književnost iz knjiga i časopisa preselila se na ekrane naših kompjutera. To je dodatno ugušilo periodiku ali i izdavačku produkciju. Tekstovi su preplavili sajtove i tako se književnost prelila u ogroman hipertekst koji, kao nekakva neman, izranja sa ekrana. Izgubila se kritičnost, danas se sve može prikazati kao ozbiljno i vredno delo. Tu besmislenost najslikovitije možete videti na primeru jednlog ruskog sajta – stihi.ru, nacionalni server savremene poezije, koji nas obaveštava koliko je pesama objavljeno i koliko je prisutno autora. Kad sam, nedavno, otvorio taj sajt, gotovo da nije za poverovati, pisalo je da je trenutno na njemu prisutno preko 18 miliona pesama od preko 450 hiljada autora! Pa to je zaista besmisleno. To obesmišljava takvu vrstu „objavljivanja“ poezije. Eto, u takvim kontekstima, potpuno neodgovornim, odvija se naše pesničko (književno) stvaralaštvo. I, zaista, sem samih pesnika, ko čita našu poeziju? Krajnje je vreme da se poezija i drugi, kako to izdavači uobičajeno nazivaju, nekomercijalni žanrovi (kritika, esejistika) pomognu i sačuvaju od opšte komercijalizacije i banalizacije. Elektronska izdanja ne trebaju, i ne mogu, da zamene klasična izdanja. Ja sam na strani knjige, volim šuštanje stranica i miris papira. Voleo bih da i ovaj razgovor zašušti na stranicama štampanog izdanja časopisa „Agon“.
V. S. Da li je današnja skrajnutost poezije isključivo društvena, vanliterarna činjenica koja određuje samo način prisustva u književnom životu ili vam se čini da ta skrajnutost prodire i u tematsku, i još šire, poetičku ravan današnjeg pesništva? Drugim rečima, smatrate li da se marginalizovan položaj poezije reflektovao i na pesničke teme, formu i jezik poezije?
N. V. Danas više ne postoji književni život u onom obliku u kome ga je gajila moja i prethodne generacije. Književne tribine su izgubile svoju atraktivnost i uticaj. Usamljenost se razmnožava, ona je danas naše redovno stanje. Da bi se sačuvao, pesnik se, kao i svaki drugi pojedinac, povukao u samoću, da ne bi sve izgubio. U toj svojoj kreativnoj strepnji on grčevito stvara i brani svoj svet. Tako ta skrajnutost, dobro ste primetili, prodire u sferu poetskog. On sad deluje sa margine, no ne mislim da je to baš tako i loše. Nekad se iz prikrajka bolje vidi a i autonomnost se bolje čuva. Pesnik je sad više upućen na sebe, na fragmentarnost sveta koja mu se pred očima još više usitnjava. Pesnik sada ima potpuno drugu ulogu. Nekad je on bio savest društva, pokretač promena, poeta politikon koji svoje nadahnuće crpe iz preidealogizovane svakodnevnice u želji da na nju snažno utiče, sad pak, on treba da sačuva svet i njegovu elementarnost ali i sopstvenu prisutnost. Da prepozna znakove svoga vremena i pronađe meru.
V. S. Dugo ste se bavili uređivačkim poslom, najpre u časopisima Znak i Književna reč, a onda i u izdavačkim kućama Književna omladina Srbije i Izdavačkom preduzeću Filip Višnjić. Parlaleno sa tim, bili ste prisutni i kao pesnik. Da li su bogata uređivačka iskustva, odnosno susreti sa brojnim književnim tekstovima znatnije uticali na Vaš pesnički izraz, ili su pak vaša poetička načela bila ta koja su u većoj meri određivala pravac vašeg uredničkog rada? Da li je moguće i potrebno povlačiti granicu između ovih različitih statusa urednika i pesnika, i načina njihovog delovanja?
N. V. Da, po meni, treba razlikovati ta dva načina delovanja. Urednički posao je izuzetno izazovan i kreativan posao, on takođe, troši puno vremena i energije i često je u suprotnosti sa sopstvenim pesničkim poslom. Baveći se dugo sa tuđim tekstovima svoje sam zapostavljao, za njih je ostajalo sve manje vremena. Njihov uticaj ili podsticaj bio je vrlo mali, neznatan, jer je urednički posao neka vrsta pokretne trake koja vas nemilosrdno vuče samo napred, tekstovi se međusobno zatrpavaju, u stalnoj ste borbi sa vremenom i koncepcijom. Dobar deo svoje energije i vremena, ali i radosti, potrošio sam na tuđe tekstove, naravno, sa velikim zadovoljstvom.
V. S. Problematizacija referentnog potencijala jezika i motiv govora kao usitnjavanja i ubrzavanja pojavnosti jedne su od ključnih tema vaše poezije uopšte, a naročito od objavljivanja knjige Disanje. Promišljanje čina pisanja u brojnim vašim pesmama preneseno je iz vantekstualnog domena u domen tematike samih pesama. Da li je ovakav pesnički pristup isprovociran određenim teorijskim i filozofskim postavkama sa kojima ste se upoznavali, ili isključivo onim što bismo uslovno mogli nazvati spontanim, ličnim autorskim senzibilitetom?
N. V. Jezik je jedino sredstvo poezije, pesnik jezikom preobražava svet. Biti u jeziku, u govoru, u rečima je najbolje i najbliže sagledavanje stvarnosti. Zato je poezija u isto vreme iskustvo i jezika i egzistencije. Moglo bi se reći da poezija nastaje u blizini filozofije i njenog diskurzivnog mišljenja, možda se one međusobno i pothranjuju. Ali poezija je iznad, jer sadrži onaj fluid koji joj ne da da se okameni. Poezija se pokreće i sama iz sebe u nekoj vrsti metapoetskog samopreispitivanja. Nekad su me zanimali ti unutrašnji procesi nastanka poetskog teksta. Knjiga Disanje nastala je upravo u istraživanju mogućnosti usitnjavanja jezika, u disperziji njegovih dinamičkih struktura, menjanju fokusa pevanja, vizualnoj, gotovo grafičkoj strukturi teksta. Tada su mi poetski bili vrlo podsticajna avangardna iskustva ali i opšti nalet postmodernizma koji mi se uvek činio neodređen i maglovit ali koga niste mogli mimoići. Postmodernizam je, i danas mi se čini, neprecizan pojam pod koji možete sve podvesti. Oduvek me je, zapravo, zanimalo koliko jezik ima moći da savlada stvarnost. To su ključna pitanja na koja pesnik nikada neće imati konačan odgovor. Pošto mi je disperzivnost jezika hermetizovala pesmu, a da se jezik ne rasprši na čestice koje bi bile samo šum, što je možda u nekim mojim pesmama zatamnilo značenja i učinilo ih nekomunikativnim, vratio sam se jeziku koji će svojom bujnošću i kristalizacijom oživljavati dubine u meni. Težeći istovremeno osebujnosti jezika ali i njegovoj čistoći.
V. S. Karakteristike koje sam apostrofirao u prethodnom pitanju u izvesnoj meri postoje i u vašoj novoj knjizi, Dokle pogled dopire. Pa ipak, ova knjiga donosi izvesnu promenu u vašem pesništvu. Kritika se, analizirajući vašu novu knjigu, uglavnom koristila pomalo uopštenim sintagmama kakve su intimističko pevanje i čisto lirski doživaljaj sveta. Vi ste, pak, na jednom mestu izjavili da ste u novoj knjizi jezički očistili pesmu. Šta za vas znači jezički očistiti pesmu i čime ste bili podstaknuti na taj postupak koji je doveo do promene vašeg izraza?
N. V. Vratio sam se jezičkoj elementarnosti, „bistrini“ jezika, kroz koji se bolje i dalje vidi. Da bih bio jasniji poslužiću se sa jednim vrlo slikovitim razmišljanjem Gastona Bašlara o odnosu pesnika i jezika (reči) koje bih uzeo kao gotovo svoje. On reči zamišlja kao kuće sa podrumom i tavanom. U prizemlju stanuju značenja koja nam služe za opštu komunikaciju, na tavanu su apstrakcije, a u podrumu su, gde dominira san, „nedokučiva blaga“. „Penjati se i silaziti u samim rečima – to je pesnikov život“, kaže Bašlar. „Pesniku, koji zemaljsko povezuje sa nadzemaljskim, dopušteno je i da se previsoko penje i da preduboko silazi.“ Nije sve u „vidljivoj stvarnosti“, to je tek njena površina. Reči su kao sonde koje je premeravaju. Svet je velik, kaže Rilke, ali u nama on je „dubok kao more.“
V. S. U poslednjih nekoliko godina primetna je u Vašoj bibliografiji tendencija objavljivanja knjiga izabranih starih i novih pesama, kao i dopunjenih izdanja prethodnih knjiga. Takvih publikacija je tokom prethodne četiri godine bilo čak četiri. Da li ove knjige, koje nastaju kombinacijom pisanja i priređivanja ranije napisanog, svedoče isključivo o vašoj potrebi da ostvarite komunikaciju starih i novih pesama ili za njihovo objavljivanje postoje i neki razlozi praktične prirode? U kojoj meri neke pesme, ponovno objavljene u drugačijem tekstualnom okruženju i kontekstu, otkrivaju za vas neke nove mogućnosti čitanja?
N. V. To je više sticaj okolnosti nego nameran čin. Naime, kao dobitniku nekoliko književnih nagrada to je podrazumevalo i objavljivanje novih knjiga. Ali, kako ja sporo pišem, za nastanak nove knjige potrebno mi je duže vreme, te knjige su prosto iznuđene. Pravio sam izbore pesama i dodavao im nove, sve gledajući da se poetički uklope, ali i da najave sledeću knjigu. Budući da moje pesničke amplitude nisu stvarale velike poetičke raskorake, mislim da se u tim knjigama moje stare i nove pesme dobro sašaptavaju i oslanjaju jedna na drugu.
V. S. Danas je većina vaših knjiga, sa izuzetkom poslednje, teško dostupna ili gotovo nedostupna u knjižarama. Pretpostavljam da se značajan deo tiraža Vaših novijih knjiga ustupa kolegama pesnicima, kritičarima, urednicima i drugim ljudima od književnosti. Verujete li još uvek u čitalačku recepciju Vaših knjiga i mimo uskih krugova koje sam pomenuo? I na kraju, verujete li da je jedna takva šira recepcija savremene poezije moguća, i uopšte potrebna?
N. V. Zaista, ko danas čita savremenu poeziju? Mislim da to nije pitanje samo za naše vreme, ono se provlači od kad se pesme i pišu. To je pitanje koje je mučilo pesnike u svim epohama. Mislite li da su čitaci hrlili za pesmama pesnika koji su postali klasici? Oduvek su tiraži pesničkih knjiga bili mali jer su pesničke knjige i čitalački zahtevnije. Pesnik i ne računa na masovnost čitanja, ali, naravno, priželjkuje što više čitalaca. Za mene je čitalac poezije apsolutni čitalac, čitalac koji se, bez ostatka, mora stopiti sa pesmom. A takvih čitalaca, uprkos svemu, ima. I za njih treba pisati.
Nikola Vujčić rođen je 1956. godine u Velikoj Gradusi, na Baniji, Hrvatska. Osnovnu školu završio je u Velikoj i Maloj Gradusi, a gimnaziju u Petrinji. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik. Bio je urednik časopisa Znak, glavni i odgovorni urednik Književne reči, urednik u Književnoj omladini Srbije, glavni i odgovorni urednik lista Vukove zadužbine Zadužbina i urednik u izdavačkoj kući Filip Višnjić. Objavio je knjige pesama: Tajanstveni strelac (1980), Novi prilozi za autobiografiju (1983), Disanje (1988), Čistilište (1994), Kad sam bio mali (1995), Prepoznavanje (2002), Zvuk tišine, izabrane i nove pesme (2008), Rasuti zvuk, izabrane stare i nove pesme (2009), Novi prilozi za autobiografiju, drugo, dopunjeno izdanje (2008), Dokle pogled dopire (2010) i Dokle pogled dopire i nove pesme (2012). Priredio je za štampu neobjavljeni roman Meše Selimovića Krug (1983) i Antologiju narodne književnosti za decu (1997, drugo prošireno izdanje pod naslovom Srpska narodna književnost za decu, 2006). Dobitnik je sledećih nagrada: Braća Micić (1993), Zmajeva nagrada Matice srpske (2002), Disova nagrada (2009), Miroslav Antić (2011), Đura Jakšić (2011) i Branko Miljković (2011). U izdanju Matice Srpske u biblioteci Zmajeva nagrada objavljen je zbornik radova posvečen njegovoj poeziji pod naslovom Poezija Nikole Vujčića (2008). Objavljene su mu knjige izabranih pesmama na rumunskom Noći i druge pesme (Noptile si alte poeme, editura Anthropos, 2011, Timișoara) i na makedonskom jeziku До кај што погледот допира (ПНВ Публикации, Скопје, 2011) u izboru i prevodu Slave Đorđo Dimoskog. Prevodi sa ruskog jezika. Član je Srpskog književnog društva i Srpskog PEN centra. Živi u Beogradu.
